PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Po­ku­pi­še oni stva­ri iz će­li­je, pa kre­nu­še pre­ma auto­bu­skoj sta­ni­ci. Uđo­še u auto­bus za Pri­zren.
Po­noć je bi­la pro­šla kad su sti­gli u Pri­zren. Po­ne­gdje trep­će sla­bo svi­je­tlo, ali ni­gdje ži­ve du­še ne­ma. Ve­li­ka cr­kva u bli­zi­ni uto­nu­la u ta­mu uči­ni im se kao an­đeo spa­si­telj. Kroz re­šet­kast pro­zor­čić s pred­nje stra­ne čki­lji sla­ba svje­tlost. Pri­đo­še i za­ku­ca­še na vra­ta. Otvo­ri im mla­da mo­na­hi­nja. Ni­šta ne pi­ta­ju­ći uve­de ih i za­klju­ča vra­ta. Unu­tra bje­še pet mo­na­hi­nja. Pi­ta­še ih ko su i oda­kle idu.
– Go­ri dan ni­ste mo­gli iza­bra­ti od ovo­ga – re­če naj­sta­ri­ja mo­na­hi­nja zgr­če­nog li­ca i uko­če­nog po­gle­da. – Ži­vot je ov­dje jef­tin, da jef­ti­ni­ji ne mo­že bi­ti. Šip­tar­ski zlo­tvo­ri sva­ko­ga da­na po­ne­kog ubi­ju. Ju­če su do­šli i kod nas. Još je tra­ja­la slu­žba u cr­kvi, kad su upa­li i od­ve­li dva na­ša po­pa. Na­sred tr­ga su ih stri­je­lja­li.
– A što ne po­bjeg­ne­te odav­de? – pi­ta Mi­lun­ka, sle­đe­na od stra­ha.
– Ovo je srp­ska ze­mlja i bo­ži­ji hram. Ko­sti su srp­ske ov­dje za­ko­pa­ne. Pr­o­kle­le bi nas ako bi­smo ovu ze­mlju na­pu­sti­le. Ipak, do­sta lju­di je po­bje­glo za Sr­bi­ju. Ono što je osta­lo, ži­vi u ve­li­kom stra­hu.
Pre­ko­na­či­še u cr­kvi, pa uju­tru odo­še da ovje­re do­ku­men­ta. Mo­ra­li su ih ovje­ra­va­ti i u nje­mač­koj ko­man­di i u al­ban­skoj pre­fek­tu­ri.
Pr­vo odo­še u al­ban­sku pre­fek­tu­ru. Pri­mi ih pre­fekt, Šip­tar. Sje­di za sto­lom, pu­ši lu­lu. Na­kri­vio ke­če na jed­nu stra­nu, zla­tan zub mu si­ja iz usta.
– Do­ku­men­ta ne mo­gu da vam ovje­rim od­mah. Vi ste po­li­tič­ki kriv­ci, pa mo­ram ne­što da pro­vje­rim. Bi­će go­to­va po­sle pod­ne. Sa­mo, ne­moj ti, sta­ri, da do­la­ziš, ne­go po­ša­lji ćer­ku – re­če.
Sje­do­še na je­dan ka­men pre­ko pu­ta pre­fek­tu­re, očaj­ni.
– Uzmi, Mi­lun­ka, je­dan pa­ket ci­ga­ra i ne­što li­ra, te daj pre­fek­tu, ne bi li se ne­ka­ko smi­lo­sti­vio – pred­lo­ži Ob­rad.
Ode ona do cr­kve, te uze pa­ko­va­nje ci­ga­ra i sve­žanj nov­ča­ni­ca, pa uđe u zgra­du. Kle­ca­ju joj ko­lje­na, drh­te no­ge. Pre­fekt za­va­ljen u fo­te­lji, za­ce­re­ka se kad je vi­de. Po­ka­zu­je joj pr­stom da pri­đe bli­že. Vi­di ona nji­ho­va do­ku­men­ta pred njim, na sto­lu. Uko­či­la se od stra­ha, da se po­mje­ri ne mo­že.
On on­da usta­de i kre­nu pre­ma njoj. Ona ko­rak­nu una­zad, no, on joj pri­đe i šče­pa je za ra­me. Ona u tom tre­nut­ku do­bi ne­ku sna­gu, iz­ma­če se, pa ba­ci na nje­ga one ci­ga­re i no­vac, ali i nje­ga od­gur­nu, uma­lo ne pa­de. Na­lju­ti se on že­sto­ko, jur­nu k njoj, no mu po­gled pa­de na ra­su­te po po­du ci­ga­re. Za­si­ja­še mu oči nad pa­kli­ca­ma naj­kva­li­tet­ni­jih i naj­sku­pljih ita­li­jan­skih ci­ga­ra. Po­gle­da i one pro­su­te li­re, pa se sa­že i po­če sku­plja­ti plen sa po­da. Mi­lun­ka is­ko­ri­sti taj tre­nu­tak, zgra­bi do­ku­men­ta sa sto­la, pa bje­ži pre­ko vra­ta.
Otac sko­či kad je vi­dje, ona se na­smi­ja da ga ohra­bri, da mu po­ka­že da je sve u re­du, a sva se tre­se od stra­ha.
U nje­mač­koj ko­man­di im od­mah ovje­ri­še do­ku­men­ta.
Odo­še u cr­kvu po stva­ri. Osta­vi­še mo­na­hi­nja­ma ne­što nov­ca, pa odo­še na auto­bu­sku sta­ni­cu, te uhva­ti­še auto­bus za Peć.
Ka­sno no­ću sti­go­še. Odo­še na ko­nak kod pri­ja­te­lja, Dr­lje­vi­ća. Otvo­ri im Ma­ra, uve­de ih unu­tra pre­stra­še­na. Sve pla­ču­ći is­pri­ča ka­ko joj je Vu­ko na kuć­nom pra­gu po­gi­nuo, ubi­le ga kom­ši­je, Šip­ta­ri.
– Mo­gli smo po­bje­ći – ka­že – no, ima­do­smo po­vje­re­nja u njih. I sad, po či­tav dan gle­dam krv­ni­ke, i stre­pim. Naj­vi­še me strah za kćer Mi­li­cu. Dr­žim je u pri­tvo­ru, da je ovi zli­kov­ci ne vi­de. Ova dvo­ji­ca si­no­va su, na sre­ću još ma­la.
Du­go u noć su osta­li pri­ča­ju­ći.
Iz­ju­tra odo­še u nje­mač­ku ko­man­du da ovje­re do­ku­men­ta, pa pro­du­ži­še u šip­tar­sku pre­fek­tu­ru.
Na sre­ću, ta­mo sre­to­še ze­mlja­ka Isme­ta iz su­sjed­nog se­la Lu­ka. Pi­ta ih ot­kud su na­i­šli, pa kad ču, re­če da ne bri­nu, sre­di­će im on ovje­ru. Uve­de ih kod pre­fek­ta Šip­ta­ra, re­če da su nje­go­ve kom­ši­je i pri­ja­te­lji, i iza­đe. Pre­fekt po­gle­da do­ku­men­ta i bez ri­je­či uda­ri pe­ča­te.
–Ne igraj­te se gla­vom da ide­te za Bi­še­vo – re­če im Ismet. – Ta­mo vam ni­kog ne­ma, osim Ja­sna s dje­com. Bio je pro­šlog lje­ta ve­li­ki po­kolj u Bi­je­loj Cr­kvi, se­dam­na­e­sto­ro Bu­la­to­vi­ća je za noć po­bi­je­no, i sve srp­sko je po­bje­glo za Sr­bi­ju.
Pre­spa­va­še još jed­nu noć kod Ma­re, pa ra­no odo­še na sta­ni­cu, da, ipak, idu za Ro­ža­je. Na sta­ni­ci sre­to­še dvo­ji­cu ze­mlja­ka iz Ra­de­ti­ne, Ome­ra i Meh­me­da. I oni im is­pri­ča­še isto što i Ismet, i po­sa­vje­to­va­še da ni­ka­ko ne idu za Bi­še­vo.
Od­lu­či­še da idu za Mi­tro­vi­cu, pa pre­ko Ra­ške za Kra­lje­vo, kod Iva­na. Pret­po­sta­vi­li su da su čla­no­vi nji­ho­ve broj­ne po­ro­di­ce ta­mo.
(Na­sta­vi­će se)